Pesnikinja Elvira u misiji ozelenjavanja škole

Škola je mesto gde se susreću ljudi različitih interesovanja, talenata i životnih priča. Svako od njih nosi nešto svoje, znanje, kreativnost, ljubav prema radu. Upravo iz tog bogatstva različitosti naša zajednica raste i uči. Ponekad nas najviše mogu inspirisati oni koji tiho i posvećeno rade oko nas, pokazujući da čovek može biti višestruko darovit i da se može baviti mnogim lepim stvarima istovremeno.

Tako je i naša školska spremačica Elvira Baranovski primer da jedan pojedinac može doneti velike promene. Svojom inicijativom da školske prostore ukrasi sobnim biljkama, zelenilom i cvećem, ona je ulepšala našu svakodnevicu i pokazala koliko malo pažnje može mnogo da znači. Osim toga, ona se bavi i pisanjem poezije, što njenu priču čini još bogatijom i zanimljivijom.

Intervju sa Elvirom su pripremile učenice 7. razreda, Dunja Dejanović i Anastasija Novaković, koje su želele da otkriju šta je pokreće, kako nastaju njene ideje i šta je motiviše da ulepšava školu i njen duh.

P: „Kako ste došli na ideju da ozelenite našu školu?“

O: „ S obzirom da jako volim zelenilo i jako volim prirodu, jako volim sve što je lepo i kreativno, nisam mogla više da gledam sivilo u našoj zgradi, pa sam jedan dan došla na ideju da bi moglo malo da se poradi na tome.

Jeste da je malo potrajalo, ali konačno sam postigla svoj cilj i mislim da naša škola izgleda mnogo lepše sada nego što je izgledala.

Izgleda življe, zelenije, prirodu volimo svi, tako da treba da se trudimo da  sačuvamo“.

P: „Koje ste biljke prve posadili i koja vam je najdraža? Zbog čega?“

O: „Biljaka ima jako puno, sadim ih i rasađujem da ih ima što više, znači od jedne biljke napravim više, uzmem pelcer, pa napravim više komada, ali najomiljenija biljka mi je jedna stara biljka koja je profesorica Vladana Cicmil jednom dobila od svoje generacije osmaka, to je jedna vrsta palme, ja sam nju krstila i nazvala sam je Vladana, pošto uglavnom svaka biljka ima neko ime, tako ih pamtim ko mi je dao pelcer i kako mogu da ga rasađujem, uvek se setim te osobe i veoma mi bude drago što tako postoji Vladana, Stana , Slobodanka i Ljupka, tako da biljke imaju svoja imena.

P: „Zašto vam je važno da škola bude puna zelenila?“

O: „Prvenstveno, prvo što mi padne na pamet, i gde god uđem, i gde god pogledam osnovne škole gde se pokazuju i srednje škole na televiziji, to buja zelenilom. Znači, to je bio neki nedostatak u našoj školi. Želela sam oplemenim naše hodnike, naše prostorije da to odiše, isto tako, da bude lepo kao i u svim ostalim školama“.

P: „Šta vam je najlepši deo uređivanja škole, da li je to sadnja, sređivanje ili nešto drugo?“

O: „Generalno volim sve zato što je to velika moja opsesija, pasija, znači, zaljubljenost, da nisam čistačica, pesnikinja možda bih bila baštovan. To je ta treća opcija, a jako volim biljke i volim i napolju da radim, a volim i unutra. Svejedno je. Kada voliš biljke, nije bitno šta ćeš kopati, saditi, samo da se nešto radi oko toga. U svemu mi pomažu i moje koleginice: Dejana, Klara i Ljupka, kao i majstor Zoran. Imam podršku svih kolega jer mnogi među nama gaje ljubav prema biljkama. Ne bih to lako mogla bez podrške uprave škole, direktorice. Najveća nagrada mi je kada svi u školi uočavaju promene i podržavaju iste.

P: „Kada ste počeli da pišete poeziju?“

O: „Poeziju sam počela da pišem u osnovnoj školi, davno. Možda pre nekih 35 godina. Malo pomalo, malo pomalo, sakupljala sam svoje pesme, pesmice i tako ostavljala, čuvala, do jednog dana dok nisam odlučila da pokažem pojedinim ljudima u koje imam poverenja da oni to procene, da vide da li je to dobro, u stvari, njihovo mišljenje da mi kažu“.

P: „Šta vam je najveća inspiracija za pisanje poezije? Da li priroda utiče na vašu poeziju?“

O: „Utiče, sve je to povezano, u suštini ja pišem neku modernističku vrstu poezije. Pišem o ljubavi, ali ne u smislu muško-ženskih odnosa, nego o ljubavi prema prirodi, prema ljudima, prema svemu uopšte, životu, u suštini“.

P: „O čemu najčešće pišete?“

O: „Inspiracija dolazi svakog dana, dovoljno je da vidim neku osobu, možda da se zagledam u neku biljku, da se podsetim nekog vremena i inspiracija dolazi sama od sebe. Tako da, uglavnom iz toga izvlačim inspiraciju, iz svoje sredine. Ako je oko mene nešto lepo, inspirativno, ja od toga mogu da napravim neku pesmu“.

P: „Objavili ste dve zbike pesama: „“Setni treptaj“ i „Ukroćena stras“.Koja vam je omiljena zbirka pesama i zbog čega?“

O: „Omiljena zbirka je uvek ona prva, znači to je „Setni treptaj“ i jako sam ponosna na nju. 2009. godine sam je napisala. Puno pomoći i podrške sam imala od nastavnice oca nastavnice Vladane. On mi je najviše pomagao. Prvi je ugledao moj rukopis i dalje mi je pomagao da moja knjiga ugleda svetlost dana. Savetovao me je, prosleđivao dalje i pomagao kako bi knjiga ugledala svetlost dana, jako sam ponosna na nju“.

P: „Da li planirate da objavite još zbirki pesama?“

O: „Postoji i treća knjiga, ona se zove „Milina“, ali je stopirana pre par godina. Povukla sam je iz štampe iz nekih svojih privatnih razloga. Ona čeka svoje vreme, a pišem i autobiografiju gde će ljudi moći da me upoznaju malo više zato što sam ja osoba koja nosi puno tajni u sebi, a te tajne treba sa nekim podeliti. Radim da, stvaram, biće još mnogo toga lepog napisanoga“.

P: „Koja vam je biljka najzahtevnija, zbog čega i da li vam je važno koliko vremena dajete na održavanje?“

O: „Najzahtevnija biljka je orhideja. Inače ih ne sakupljam, zato što su jako teške za održavanje i moraju postojati uslovi za održavanje takve biljke. A, ovde u školi ne bih izdvojila nijednu biljku zato što sve one dobijaju isti tretman, istu ljubav i samo rastu, rastu, rastu, jer sve što voliš, to i raste“.

P: „Koju biste poruku poslali učenicima koji hoće da pišu i koji hoće da održavaju biljke?“

O: „Prvenstveno, i jedno i drugo je jako dobro pitanje. Za one učenike u školi koji bi želeli da pišu, jednostavno da se ne ustručavaju, znači da se obrate bilo kome, ako misle i sakupljaju svoje pesmice, ako napišu nešto, da to iznesu javno, da li to nastavniku, profesoru srpskog, bilo kome, da iskažu svoje ideje i da se vidi koliko je to lepo. Što se tiče biljaka, pa nekada bih volela da imam neku pomoć učenika škole, pa da imam možda, dvoje, troje dece koja bi sa mnom volela da maštovane, da baštovane“.

P: „Šta biste poručili učenicima naše škole, kako da održimo zelenilo u našoj školi?“

O: „Svi smo mi različiti, ne volimo svi biljke, imamo različita interesovanja, ali uvek postoji među toliko puno dece i deca koja vole to, oni koje vole biologiju, deca koja vole prirodu uopšte Mogu da se aktiviraju u tom ozelenjavanju, u uređivanju, samo treba da se jave meni i mi ćemo se družiti i raditi svašta, i korisno i lepo. Ali treba i čuvati sve što zasadimo!

Treba čuvati prirodu, svoju okolinu, a najviše svoje drugare!“

Razgovor sa našom Elvirom podseća nas da svako od nas može biti nosilac pozitivnih promena. Njena ljubav prema prirodi, lepoti i stvaralaštvu pokazuje da se velike stvari rađaju iz malih koraka, dobrih namera i lične inicijative. Uredni, zeleni hodnici i stihovi koji nastaju u tišini školskih dana svedoče da je naša škola mesto gde svaki talenat može da procveta.

Zahvaljujemo joj se na trudu koji nesebično ulaže i na inspiraciji koju pruža svima, i kolegama i  učenicima.

Intervju i fotografije napravile su učenice 7.3. odeljenja: Dunja Dejanović i Anastasija Novaković

Foto galerija