Песникиња Елвира у мисији озелењавања школе

Школа је место где се сусрећу људи различитих интересовања, талената и животних прича. Свако од њих носи нешто своје, знање, креативност, љубав према раду. Управо из тог богатства различитости наша заједница расте и учи. Понекад нас највише могу инспирисати они који тихо и посвећено раде око нас, показујући да човек може бити вишеструко даровит и да се може бавити многим лепим стварима истовремено.

Тако је и наша школска спремачица Елвира Барановски пример да један појединац може донети велике промене. Својом иницијативом да школске просторе украси собним биљкама, зеленилом и цвећем, она је улепшала нашу свакодневицу и показала колико мало пажње може много да значи. Осим тога, она се бави и писањем поезије, што њену причу чини још богатијом и занимљивијом.

Интервју са Елвиром су припремиле ученице 7. разреда, Дуња Дејановић и Анастасија Новаковић, које су желеле да открију шта је покреће, како настају њене идеје и шта је мотивише да улепшава школу и њен дух.

П: „Како сте дошли на идеју да озелените нашу школу?“

О: „ С обзиром да јако волим зеленило и јако волим природу, јако волим све што је лепо и креативно, нисам могла више да гледам сивило у нашој згради, па сам један дан дошла на идеју да би могло мало да се поради на томе.

Јесте да је мало потрајало, али коначно сам постигла свој циљ и мислим да наша школа изгледа много лепше сада него што је изгледала.

Изгледа живље, зеленије, природу волимо сви, тако да треба да се трудимо да  сачувамо“.

П: „Које сте биљке прве посадили и која вам је најдража? Због чега?“

О: „Биљака има јако пуно, садим их и расађујем да их има што више, значи од једне биљке направим више, узмем пелцер, па направим више комада, али најомиљенија биљка ми је једна стара биљка која је професорица Владана Цицмил једном добила од своје генерације осмака, то је једна врста палме, ја сам њу крстила и назвала сам је Владана, пошто углавном свака биљка има неко име, тако их памтим ко ми је дао пелцер и како могу да га расађујем, увек се сетим те особе и веома ми буде драго што тако постоји Владана, Стана , Слободанка и Љупка, тако да биљке имају своја имена.

П: „Зашто вам је важно да школа буде пуна зеленила?“

О: „Првенствено, прво што ми падне на памет, и где год уђем, и где год погледам основне школе где се показују и средње школе на телевизији, то буја зеленилом. Значи, то је био неки недостатак у нашој школи. Желела сам оплеменим наше ходнике, наше просторије да то одише, исто тако, да буде лепо као и у свим осталим школама“.

П: „Шта вам је најлепши део уређивања школе, да ли је то садња, сређивање или нешто друго?“

О: „Генерално волим све зато што је то велика моја опсесија, пасија, значи, заљубљеност, да нисам чистачица, песникиња можда бих била баштован. То је та трећа опција, а јако волим биљке и волим и напољу да радим, а волим и унутра. Свеједно је. Када волиш биљке, није битно шта ћеш копати, садити, само да се нешто ради око тога. У свему ми помажу и моје колегинице: Дејана, Клара и Љупка, као и мајстор Зоран. Имам подршку свих колега јер многи међу нама гаје љубав према биљкама. Не бих то лако могла без подршке управе школе, директорице. Највећа награда ми је када сви у школи уочавају промене и подржавају исте.

П: „Када сте почели да пишете поезију?“

О: „Поезију сам почела да пишем у основној школи, давно. Можда пре неких 35 година. Мало помало, мало помало, сакупљала сам своје песме, песмице и тако остављала, чувала, до једног дана док нисам одлучила да покажем појединим људима у које имам поверења да они то процене, да виде да ли је то добро, у ствари, њихово мишљење да ми кажу“.

П: „Шта вам је највећа инспирација за писање поезије? Да ли природа утиче на вашу поезију?“

О: „Утиче, све је то повезано, у суштини ја пишем неку модернистичку врсту поезије. Пишем о љубави, али не у смислу мушко-женских односа, него о љубави према природи, према људима, према свему уопште, животу, у суштини“.

П: „О чему најчешће пишете?“

О: „Инспирација долази сваког дана, довољно је да видим неку особу, можда да се загледам у неку биљку, да се подсетим неког времена и инспирација долази сама од себе. Тако да, углавном из тога извлачим инспирацију, из своје средине. Ако је око мене нешто лепо, инспиративно, ја од тога могу да направим неку песму“.

П: „Објавили сте две збике песама: „“Сетни трептај“ и „Укроћена страс“.Која вам је омиљена збирка песама и због чега?“

О: „Омиљена збирка је увек она прва, значи то је „Сетни трептај“ и јако сам поносна на њу. 2009. године сам је написала. Пуно помоћи и подршке сам имала од наставнице оца наставнице Владане. Он ми је највише помагао. Први је угледао мој рукопис и даље ми је помагао да моја књига угледа светлост дана. Саветовао ме је, прослеђивао даље и помагао како би књига угледала светлост дана, јако сам поносна на њу“.

П: „Да ли планирате да објавите још збирки песама?“

О: „Постоји и трећа књига, она се зове „Милина“, али је стопирана пре пар година. Повукла сам је из штампе из неких својих приватних разлога. Она чека своје време, а пишем и аутобиографију где ће људи моћи да ме упознају мало више зато што сам ја особа која носи пуно тајни у себи, а те тајне треба са неким поделити. Радим да, стварам, биће још много тога лепог написанога“.

П: „Која вам је биљка најзахтевнија, због чега и да ли вам је важно колико времена дајете на одржавање?“

О: „Најзахтевнија биљка је орхидеја. Иначе их не сакупљам, зато што су јако тешке за одржавање и морају постојати услови за одржавање такве биљке. А, овде у школи не бих издвојила ниједну биљку зато што све оне добијају исти третман, исту љубав и само расту, расту, расту, јер све што волиш, то и расте“.

П: „Коју бисте поруку послали ученицима који хоће да пишу и који хоће да одржавају биљке?“

О: „Првенствено, и једно и друго је јако добро питање. За оне ученике у школи који би желели да пишу, једноставно да се не устручавају, значи да се обрате било коме, ако мисле и сакупљају своје песмице, ако напишу нешто, да то изнесу јавно, да ли то наставнику, професору српског, било коме, да искажу своје идеје и да се види колико је то лепо. Што се тиче биљака, па некада бих волела да имам неку помоћ ученика школе, па да имам можда, двоје, троје деце која би са мном волела да маштоване, да баштоване“.

П: „Шта бисте поручили ученицима наше школе, како да одржимо зеленило у нашој школи?“

О: „Сви смо ми различити, не волимо сви биљке, имамо различита интересовања, али увек постоји међу толико пуно деце и деца која воле то, они које воле биологију, деца која воле природу уопште Могу да се активирају у том озелењавању, у уређивању, само треба да се јаве мени и ми ћемо се дружити и радити свашта, и корисно и лепо. Али треба и чувати све што засадимо!

Треба чувати природу, своју околину, а највише своје другаре!“

Разговор са нашом Елвиром подсећа нас да свако од нас може бити носилац позитивних промена. Њена љубав према природи, лепоти и стваралаштву показује да се великe ствари рађају из малих корака, добрих намера и личне иницијативе. Уредни, зелени ходници и стихови који настају у тишини школских дана сведоче да је нашa школа место где сваки таленат може да процвета.

Захваљујемо јој се на труду који несебично улаже и на инспирацији коју пружа свима, и колегама и  ученицима.

Интервју и фотографије направиле су ученице 7.3. одељења: Дуња Дејановић и Анастасија Новаковић

Фото галерија