Најстарији период и настанак насеља

    О бурној прошлости Куле и њене околине сведоче остаци материјалне културе у самом месту, као и у непосредној околини. Пронађени остаци указују на људске трагове још од каменог доба. Археолошки остаци потичу из периода када су ове крајеве насељавали Германи, Авари и Словени. Сви пронађени предмети, научно испитани и обрађени, чувају се у музеју у Сомбору.

Доласком Словена у ове крајеве, данашње наше насеље, највероватније, добија сталне житеље.  О томе да је још у седмом веку овде било насеља, упућују златне наушнице, случајно откривених на локалитету Циглане  „ Телечка“ .

 

До доласка Турака

 

Крајем деветог и током десетог века ови крајеви су били под влашћу племена хунско-финског порекла. У десетом веку су кратко били под влашћу Бугара, а затим под влашћу  Мађара. Из тог периода потиче име нашег места – Várszög

( угаона тврђава ).  Доласком Турака назив се мења у данашње име  ­­- Кула.

У тринаестом веку западни  део Бачке, па тако и подручје Куле, опустошиле

су татарске хорде. После повлачења Татара,  Мађарски краљ Бела IV започео је обнављање земље насељавањем народа из других земаља.

Српски етнички елемент се у јужним крајевима Угарске одржао све до четрнаестог века. После Битке на  реци Марици 1371. године и Боја на Косову 1389. године, сеобама Срба са Балканског полуострва у јужну Угарску, број придошлица у ове крајеве се стално повећавао. То је свима одговарало јер су Срби као храбри  и вешти ратници чували границу према Турској царевини.

Под турском влашћу

 

После освајања Београда и Шапца 1521. године, Турци су кренули у нова освајања. У свом ратном походу на Европу, Сулејман Величанствени је напао Угарску, код Мохача ( град у Мађарској ) 1526. године и извојевао победу.

Непосредно после Мохачке битке, у јесен 1526. године, у овим крајевима појавио се , до тада, потпуно непознат човек „ цар“ Јован Ненад. Седиште му је било у Суботици.О њему се само зна да је био речит и оштроуман. Са својом народном војском привремено је сузбио Турке у Бачкој. Повео је и један социјални покрет против феудалаца.  Као жртва завере, убијен је у селу Торњош код Сенте.

Мађари, разједињени и немоћни да се одупру Турцима, 1529. године губе тврђаву Бач. Те године турска војска , којом је командовао Мехмед-паша Соколовић запоседа читаву Бачку.

 

Први писани документи

Из турског периода потичу и први писани извори о Кули као насељу. То је црквени запис Прелатства у Калочу ( Мађарска ) у виду списка о убирању дажбина где је забележено: „ Кула 1543. године – дванаест форинти и један пар чизама“ .

У турском тефтеру ( финансијски документ ) из 1652. године убележено је:

–         Доња Кула: један пар Карамашин чизама.

–         Горња Кула: два пара Карамашин чизама.

–         Мала Добра: два пара Карамашин чизама.

–         Бан-Добра: два пара Карамашин чизама.

Мала Добра и Бан-Добра су називи за мала насеља с почетка шеснаестог века на подручју данашњег кулског атара.

У турско доба, Кула је била утврђена војна станица са око 100 до 150 турских војника, који су стражарили на друму који је преко Куле водио до Новог Сада и Бечеја према Сомбору и Баји, чувајући залеђину својој војсци.

На крају насеља, на узвишеном земљишту, изнад данашње улице Максима Горког, простирало се турско гробље.

На основу архивске грађе и докумената из оставштине породице Бранковић види се да је ова породица у седамнаестом веку имала огромне земљишне поседе у Ердељу, у Банату, па и Бачкој на подручју Бечеја и Куле. Један салаш са поседом у кулском атару био је власништво Јована Бранковића чији је најмлађи син Ђорђе (1645-1734) последњи представник титулисаних српских деспота у Угарској.

За Кулу је био важан Велики или Морејски, односно Бачки рат вођен пуних шеснаест година. Победом аустријске војске дошао је крај турској владавини.

Кула је ослобођена од Турака 1687. године после сто педесет година турске власти.

 

Велика сеоба Срба

Гонећи Турке у свом победоносном наступању, у аустро-турском рату (1683-1699), аустријска војска је доспела све до Скопља. Међутим претрпевши пораз, јануара 1690. године код Качаника, морала је да се повлачи назад. Бојећи се турске освете, са војском се повлачио и велики број нашег становништва према северу, у Угарску. Аустријски цар Леополд први гарантовао је Патријарху Арсенију Чарнојевићу да ће Срби имати слободу вероисповести, право употребе језика и бити ослобођени кметске зависности и обавеза. У рану јесен 1690. године кренули су на пут који је трајао четрдесет дана.

Још током аустро-турског рата, на ослобођеној територији Бачке били су основани шанчеви са граничарском посадом. Кула је била у склопу друге одбрамбене линије, у саставу Подунавске војне границе, са посадом од 100 војника.

После протеривања Турака, целокупан земљишни посед постао је коморско (државно) власништво. Војна граница се укида 1750. године.

Након знатнијег насељавања Срба у Угарској 1737. године под вођством Патријарха Арсенија четвртог Јовановића – Шакабенте, пописом из 1743. године утврђено је да у Кули живи тридесет једна српска породица. Две године касније (1745) по одобрењу царице Марије Терезије, добија статус села с правом на сопствени печат и грб. Кула је 1813. године проглашена за варошицу.

Положај и величина насеља

 

Кула се налази у средишњем делу бачке равнице, на ободу јужне стране лесне заравни Телечке. Североисточни, мањи део насеља, простире се на самој лесној заравни и њеним падинама ( одсецима ), а југозападни, знатно већи део, на лесној тераси. Кулу окружује панонска равница усталасана узвишењима Телечке висоравни која на неким местима у кулском атару достиже висину и до сто петнаест метара.

Услед ерозије, део насеља у пределу лесног одсека, на падинама Телечке висоравни, је клизни терен. Клизање земљишта је најизраженије у улици Максима Горког, односно у делу насеља званом Калварија.

Део места који се простире на лесној тераси, својим југозападним делом надовезује се на рускокрстурску депресију. То је земљишно удубљење језерског типа и често је изложено поплавама.

У путопису грофа Хофмансегија из 1793/94. године пише:„…део ниске Бачке био је пуст, дивљи и мочваран…“ . По опису се види да су то биле претежно баре и блатишта са дивљим шеварима  обраслим трском и врбама. И у доњем делу кулског атара земљиште је било мочварно. У време кишних година као што је била 1816. година, вода је била преплавила читав доњи атар, створивши право језеро на простору између Куле и Торже ( данас Савино Село ) укључујући и подручје данашњег Руског Крстура.

Организованом исушивању подводног земљишта на подручју Куле и околине приступило се почев од 1887. године копањем мреже одводних канала.

Изградња Великог бачког канала

 

Честе поплаве су биле велики проблем на овом терену. Решење проблема био је предлог инжењера Јожефа Киша – изградња канала. Браћа Јожеф и Габор Киш били су покретачи и пројектанти  Великог бачког канала. Иако због дворских интрига, Јожеф Киш није завршио градњу, испуњена му је последња жеља  –  сахрањен је на брежуљку Телечке изнад уставе на Великом бачком каналу у Врбасу.

Канал је канализовани ток накадашње реке Црне Баре. Почетак Канала је  Устава на Дунаву код Бездана, а завршава се на Устави у Бечеју уливајући се у Тису.

Градња је трајала од 1793. до 1802. године. Првобитно се наш канал звао Ференцов по цару Францу Јозефу, потом се звао Канал Краља Петра првог, а после Другог светског рата Велики бачки канал.

У шеснаестом веку у целој Бачкој било је око 300 насеља са укупно 4.500 домаћинстава и око 300.000 становника. У документима из тог доба, Кула је забележена као Горња и Доња, односно Мала и Велика Кула.

Стара средњовековна Кула налазила се мало даље од данашњег места. Село се

Састојало од неколико, обично пет до десет домаћинстава груписаних на просто-

ру данашњег атара. У свом доњем делу насеље је било окружено великим барама и ритовима са обиљем риба и разноврсном дивљачи, а иза насеља, на узвишеној

лесној заравни, простирали су се велики пашњаци и плодне оранице.

Смештена у плодној равници, добро повезана са околним местима и путевима

и каналом, Кула је напредовала и ширила се развијајући се у центар пољопривредне и занатске производње, а касније и у индустријски град, али данас више није тако. Канал је загађен отпадним водама, а индустрије нема. Остао је само Бегејац и непријатни мирис. Старији мештани, генерација после педесет и неке, су сведоци шта се дешавало између некада и сада. Ако свет на младима остаје, какав им свет остављамо?

Школство

 

Најстарији подаци о школама у Кули потичу из 1757. године. У извештају

Бачке Епархије Митрополији у Сремским Карловцима пише: „…да је још само у

Кули и Сивцу учитељ био свештеник… са завршеном новосадском гимназијом.“

У то време све су школе биле конфесионалне ( вероисповедне ). Читање се учило из црквених књига, писало се на црквенословенском језику, а појање се учило на богослужењима у цркви. Азбука се учила из Буквара који је написао Теофан Прокопович. У Војводину је овај Буквар пренет из Русије 1726. године.

Српска православна вероисповедна мешовита школа у Кули била је смештена

у властиту зграду са две учионице. Саграђена је непосредно уз Српску православну цркву 1862. године („ Ћурићева школа“). Имала је 201 ђака, а учитељи су били Стеван Поповић и Петар Оканић.

У периоду од 1820.  до 1823. године основну школу у Кули, на мађарском наставном језику, похађао је и Карло Бјелицки, касније оснивач Градске библиотеке у Сомбору. Од 1885. до 1889. године, ђак српске основне школе у Кули био је и Исидор Бајић, касније чувени српски композитор.

Од школске 1951/52. године било је уведено обавезно осмогодишње школовање и нови тип школе – осмогодишња школа. У нашем месту су биле формиране две, једна на српском наставном језику, а друга на мађарском.

Осмогодишња школа број 1( у Кули ), добија име Основна школа „ Иса Бајић“

( 1955. године ), а повод је био четрдесетогодишњица смрти Исе Бајића.

Осмогодишња школа број 2, добија име Основна школа „ Кереши – Чома Шандор“  по мађарском истраживачу и биологу, а од 1963. године ова школа носи

назив  Петнаесте Војвођанске „ Петефи бригаде“.

 

Литература:

–         Радивој Ачански: „Кула у прошлости“

Најстарији  период и настанак насеља

 

 

О бурној прошлости Куле и њене околине сведоче остаци материјалне културе у самом месту, као и у непосредној околини. Пронађени остаци указују на људске трагове још од каменог доба. Археолошки остаци потичу из периода када су ове крајеве насељавали Германи, Авари и Словени. Сви пронађени предмети, научно испитани и обрађени, чувају се у музеју у Сомбору.

Доласком Словена у ове крајеве, данашње наше насеље, највероватније, добија сталне житеље.  О томе да је још у седмом веку овде било насеља, упућују златне наушнице, случајно откривених на локалитету Циглане  „ Телечка“ .

 

До доласка Турака

 

Крајем деветог и током десетог века ови крајеви су били под влашћу племена хунско-финског порекла. У десетом веку су кратко били под влашћу Бугара, а затим под влашћу  Мађара. Из тог периода потиче име нашег места – Várszög

( угаона тврђава ).  Доласком Турака назив се мења у данашње име  ­­- Кула.

У тринаестом веку западни  део Бачке, па тако и подручје Куле, опустошиле

су татарске хорде. После повлачења Татара,  Мађарски краљ Бела IV започео је обнављање земље насељавањем народа из других земаља.

Српски етнички елемент се у јужним крајевима Угарске одржао све до четрнаестог века. После Битке на  реци Марици 1371. године и Боја на Косову 1389. године, сеобама Срба са Балканског полуострва у јужну Угарску, број придошлица у ове крајеве се стално повећавао. То је свима одговарало јер су Срби као храбри  и вешти ратници чували границу према Турској царевини.

Под турском влашћу

 

После освајања Београда и Шапца 1521. године, Турци су кренули у нова освајања. У свом ратном походу на Европу, Сулејман Величанствени је напао Угарску, код Мохача ( град у Мађарској ) 1526. године и извојевао победу.

Непосредно после Мохачке битке, у јесен 1526. године, у овим крајевима појавио се , до тада, потпуно непознат човек „ цар“ Јован Ненад. Седиште му је било у Суботици.О њему се само зна да је био речит и оштроуман. Са својом народном војском привремено је сузбио Турке у Бачкој. Повео је и један социјални покрет против феудалаца.  Као жртва завере, убијен је у селу Торњош код Сенте.

Мађари, разједињени и немоћни да се одупру Турцима, 1529. године губе тврђаву Бач. Те године турска војска , којом је командовао Мехмед-паша Соколовић запоседа читаву Бачку.

 

Први писани документи

Из турског периода потичу и први писани извори о Кули као насељу. То је црквени запис Прелатства у Калочу ( Мађарска ) у виду списка о убирању дажбина где је забележено: „ Кула 1543. године – дванаест форинти и један пар чизама“ .

У турском тефтеру ( финансијски документ ) из 1652. године убележено је:

–         Доња Кула: један пар Карамашин чизама.

–         Горња Кула: два пара Карамашин чизама.

–         Мала Добра: два пара Карамашин чизама.

–         Бан-Добра: два пара Карамашин чизама.

Мала Добра и Бан-Добра су називи за мала насеља с почетка шеснаестог века на подручју данашњег кулског атара.

У турско доба, Кула је била утврђена војна станица са око 100 до 150 турских војника, који су стражарили на друму који је преко Куле водио до Новог Сада и Бечеја према Сомбору и Баји, чувајући залеђину својој војсци.

На крају насеља, на узвишеном земљишту, изнад данашње улице Максима Горког, простирало се турско гробље.

На основу архивске грађе и докумената из оставштине породице Бранковић види се да је ова породица у седамнаестом веку имала огромне земљишне поседе у Ердељу, у Банату, па и Бачкој на подручју Бечеја и Куле. Један салаш са поседом у кулском атару био је власништво Јована Бранковића чији је најмлађи син Ђорђе (1645-1734) последњи представник титулисаних српских деспота у Угарској.

За Кулу је био важан Велики или Морејски, односно Бачки рат вођен пуних шеснаест година. Победом аустријске војске дошао је крај турској владавини.

Кула је ослобођена од Турака 1687. године после сто педесет година турске власти.

 

Велика сеоба Срба

Гонећи Турке у свом победоносном наступању, у аустро-турском рату (1683-1699), аустријска војска је доспела све до Скопља. Међутим претрпевши пораз, јануара 1690. године код Качаника, морала је да се повлачи назад. Бојећи се турске освете, са војском се повлачио и велики број нашег становништва према северу, у Угарску. Аустријски цар Леополд први гарантовао је Патријарху Арсенију Чарнојевићу да ће Срби имати слободу вероисповести, право употребе језика и бити ослобођени кметске зависности и обавеза. У рану јесен 1690. године кренули су на пут који је трајао четрдесет дана.

Још током аустро-турског рата, на ослобођеној територији Бачке били су основани шанчеви са граничарском посадом. Кула је била у склопу друге одбрамбене линије, у саставу Подунавске војне границе, са посадом од 100 војника.

После протеривања Турака, целокупан земљишни посед постао је коморско (државно) власништво. Војна граница се укида 1750. године.

Након знатнијег насељавања Срба у Угарској 1737. године под вођством Патријарха Арсенија четвртог Јовановића – Шакабенте, пописом из 1743. године утврђено је да у Кули живи тридесет једна српска породица. Две године касније (1745) по одобрењу царице Марије Терезије, добија статус села с правом на сопствени печат и грб. Кула је 1813. године проглашена за варошицу.

Положај и величина насеља

 

Кула се налази у средишњем делу бачке равнице, на ободу јужне стране лесне заравни Телечке. Североисточни, мањи део насеља, простире се на самој лесној заравни и њеним падинама ( одсецима ), а југозападни, знатно већи део, на лесној тераси. Кулу окружује панонска равница усталасана узвишењима Телечке висоравни која на неким местима у кулском атару достиже висину и до сто петнаест метара.

Услед ерозије, део насеља у пределу лесног одсека, на падинама Телечке висоравни, је клизни терен. Клизање земљишта је најизраженије у улици Максима Горког, односно у делу насеља званом Калварија.

Део места који се простире на лесној тераси, својим југозападним делом надовезује се на рускокрстурску депресију. То је земљишно удубљење језерског типа и често је изложено поплавама.

У путопису грофа Хофмансегија из 1793/94. године пише:„…део ниске Бачке био је пуст, дивљи и мочваран…“ . По опису се види да су то биле претежно баре и блатишта са дивљим шеварима  обраслим трском и врбама. И у доњем делу кулског атара земљиште је било мочварно. У време кишних година као што је била 1816. година, вода је била преплавила читав доњи атар, створивши право језеро на простору између Куле и Торже ( данас Савино Село ) укључујући и подручје данашњег Руског Крстура.

Организованом исушивању подводног земљишта на подручју Куле и околине приступило се почев од 1887. године копањем мреже одводних канала.

Изградња Великог бачког канала

 

Честе поплаве су биле велики проблем на овом терену. Решење проблема био је предлог инжењера Јожефа Киша – изградња канала. Браћа Јожеф и Габор Киш били су покретачи и пројектанти  Великог бачког канала. Иако због дворских интрига, Јожеф Киш није завршио градњу, испуњена му је последња жеља  –  сахрањен је на брежуљку Телечке изнад уставе на Великом бачком каналу у Врбасу.

Канал је канализовани ток накадашње реке Црне Баре. Почетак Канала је  Устава на Дунаву код Бездана, а завршава се на Устави у Бечеју уливајући се у Тису.

Градња је трајала од 1793. до 1802. године. Првобитно се наш канал звао Ференцов по цару Францу Јозефу, потом се звао Канал Краља Петра првог, а после Другог светског рата Велики бачки канал.

У шеснаестом веку у целој Бачкој било је око 300 насеља са укупно 4.500 домаћинстава и око 300.000 становника. У документима из тог доба, Кула је забележена као Горња и Доња, односно Мала и Велика Кула.

Стара средњовековна Кула налазила се мало даље од данашњег места. Село се

Састојало од неколико, обично пет до десет домаћинстава груписаних на просто-

ру данашњег атара. У свом доњем делу насеље је било окружено великим барама и ритовима са обиљем риба и разноврсном дивљачи, а иза насеља, на узвишеној

лесној заравни, простирали су се велики пашњаци и плодне оранице.

Смештена у плодној равници, добро повезана са околним местима и путевима

и каналом, Кула је напредовала и ширила се развијајући се у центар пољопривредне и занатске производње, а касније и у индустријски град, али данас више није тако. Канал је загађен отпадним водама, а индустрије нема. Остао је само Бегејац и непријатни мирис. Старији мештани, генерација после педесет и неке, су сведоци шта се дешавало између некада и сада. Ако свет на младима остаје, какав им свет остављамо?

Школство

 

Најстарији подаци о школама у Кули потичу из 1757. године. У извештају

Бачке Епархије Митрополији у Сремским Карловцима пише: „…да је још само у

Кули и Сивцу учитељ био свештеник… са завршеном новосадском гимназијом.“

У то време све су школе биле конфесионалне ( вероисповедне ). Читање се учило из црквених књига, писало се на црквенословенском језику, а појање се учило на богослужењима у цркви. Азбука се учила из Буквара који је написао Теофан Прокопович. У Војводину је овај Буквар пренет из Русије 1726. године.

Српска православна вероисповедна мешовита школа у Кули била је смештена

у властиту зграду са две учионице. Саграђена је непосредно уз Српску православну цркву 1862. године („ Ћурићева школа“). Имала је 201 ђака, а учитељи су били Стеван Поповић и Петар Оканић.

У периоду од 1820.  до 1823. године основну школу у Кули, на мађарском наставном језику, похађао је и Карло Бјелицки, касније оснивач Градске библиотеке у Сомбору. Од 1885. до 1889. године, ђак српске основне школе у Кули био је и Исидор Бајић, касније чувени српски композитор.

Од школске 1951/52. године било је уведено обавезно осмогодишње школовање и нови тип школе – осмогодишња школа. У нашем месту су биле формиране две, једна на српском наставном језику, а друга на мађарском.

Осмогодишња школа број 1( у Кули ), добија име Основна школа „ Иса Бајић“

( 1955. године ), а повод је био четрдесетогодишњица смрти Исе Бајића.

Осмогодишња школа број 2, добија име Основна школа „ Кереши – Чома Шандор“  по мађарском истраживачу и биологу, а од 1963. године ова школа носи

назив  Петнаесте Војвођанске „ Петефи бригаде“.

 

Литература:

–         Радивој Ачански: „Кула у прошлости“

Најуспешнији ученици у току 2016/17. године